Увек то тако некако бива
Увек то тако некако бива,
Ко уме тај обично и ћути,
и када се плаши, мучи и трпи.
Ко не уме - он дахће, бечи се и бучи.
У галами и маси да пронађе спас.
Па дроби о свачем, сваком и свему,
Док не умрља све шаком и капом,
а живот је углавном само лаком махом,
у пожуди за поштењем, опипљивим поверењем,
међ овоземаљском марвом,
обузетој беспоштедном кавгом.
И ако сумњате све више у себе и у све,
па и у то, шта је при том добро за вас.
Не варајте се олако при томе с' тиме,
шта је најлакше и наједноставније,
у тим поступцима у тај мах.
Преварићете се, али се нећете,
са тиме дуго у себи заварати.
Јер најгори и није онај што испада глуп.
Глупости дођу и саме кроз живот прођу.
Најгоре је погубити људскости у себи,
и оног искреног основног стида.
Док пажња се све више осврће,
а свакодневница још потајно нада,
и напушта све више вера и снага...
Јер оно што недостаје,
само је као и увек права побуда...
да би вера и снага могла да се нада.
Барем још увек.
Овако, само још можемо,
да се интелигентно наизглед лажемо,
и верујемо да заиста још можемо,
што-шта једно друго да преваримо.
Јер, најбољи и најуверљивији смо били,
увек, када би прво слагали себе.
*HI*
*YES* *HI*