U jednu usamljenu lagunu došli smo polako. Malena je, kao stvorena za nas da nas primi svojim zelenim okriljem, čista kao i more zelene boje, sa svih strana obdana s drvečem – borovinom, fini pesak koji miluje tabane. Zastali smo na njenom rubu, još u šumici pod borovcima gde sunce ne pali još toliko. U tišini se pogledamo u oči gde je uvek prisutan onaj nestašni sjaj i još nešto više, primimo se za ruke, ležerno, polako silazimo na malenu od svih pogleda skoro skrivenu plažicu. Iz ruku, još u koraku ispuštamo frotirke i polako ulazimo u vodu, prekrasno zeleno jantarne boje. Kakva divota, kakav užitak. Voda, na kraju topla, nas primi, da sasvim polako ulazimo dublje. Voda je prijatna. Mi smo do kukova u njoj. Poljubim te u kosu, lagano i s vrhovima prstiju lice dodirnem , smešimo se, nestašne varnice u očima još su prisutne. Zadovoljni smo jer smo sami. To se oseča bez reči, samo u tišini, nas dvoje. Držeči se za ruke zaplivamo skupa. Kao nestašna deca, smijemo se, plivamo, kružim oko tebe, ti se obračaš prema mom položaju kretanja, smeh ti ne silazi, kosa obasjana jutarnjim sunčevim zracima posebnog je sjaja, razdragana si kao malo dete. Zaplivamo malo prema obali, toliko da ja mogu stajati a ti ne. Zato obujmiš-zagrliš mene i moje telo nogama oko struka, tela nam se lako didirnu. Prija toplota dviju tela. Tela nam se još nežnije dodiruju, sasvim malo, malo i pomalo se zagrlimo još čvrstije. Voda nas miluje, lagani vetrič hladi nam ćelo, a telom prolazi toplota koja se sve višei više širi, od vrhova prstiju na nogama pa sve do kose. Nežni drhtaji prolaze našim telom, zavrtim se s tobom toliko da ti sunce ne bije u oči. Tako pripijeni ostajemo .... ko zna koliko dugo. Vreme je stalo za nas dvoje. Tek tvoje rahlo nabujale ''bradavičke'' pokazuju da bi im prijala toplota sunca. Ispuštaš noge niz telo, zaplivamo još malo i držeči se za ruke izlazimo. Primi nas sunce, koje odmah počinje da grije naša pomalo promrzla tela. Sa večitim osmehom, zadovoljna lica legnemo na frotirke-brisače i prepustimo se da nas sunce grije i uz lagan vetrič miluje. Držeči se još za ruke ležimo i prepuštamo mislima koja nas povedu da lagano zaspimo-usnijemo. Vreme prolazi, lagano se budimo istodobno, pogledi nam se sretnu, smešak prolazi našim licem, približimo se jedan drugome još više, da nas več od sunca zagrijana tela još više uspale, ti na ledjima ja nad tobom, lagan poljubac spustim na tvoje poluotvorene usne ... Posle ustajemo i kao ošamučeni polako idemo prema šumici, još jednom se okrenemo, da pogledom obuhvatimo ''našu skrivenu lagunu'' koja nam je toliko lepih nesmetanih osečaja pružila. Sa smeškom, držeči se za ruke kažemo istodobno :'' Vratičemo se.'' To su bile prve reči koje smo na tom mestu izrekli.

Osobe se mogu razumijeti i osečati bez reči. Kada tvoje telo, ruke, lice, osmeh, srce i duša ''govori'' umesto tebe. To je harmonija-skladnost, koja je kod nekih ljudi prisutna. Tako se bez dosta reči može više razumeti, osetiti, osečati.