Te večeri kada joj je javio da odlazi iz grada sedela je i posmatrala kako pahulje plešu oko svetiljki.Govorio joj je često da se sprema za odlazak ali ona to nikada nije smatrala mogućnošću.Uvek je tako nešto gurala u stranu.Kao da se nikada ne može dogoditi.

Nije čak ni želela o tome da razmišlja kao opciji.Kada bi joj napomenuo skretala bi temu.

Sada ju je vest dočekala tako nekako podlo.Nespremnu.

Setila se svega.Svih oni razgovora uz vino.Kako je nakon svakog razočarenja upravo on bio taj kome se najpre obraćala.Isto je bilo i sa radostima.

On i samo on znao je sva njena rasploženja.Sva njena lica.Sve njene strahove.Sve želje.Sva očekivanja.

Ali kada bolje razmisli uvek se ponašala kao da je obezbeđeno da će baš on uvek biti tu.Kraj nje.Kao da su vezani do kraja života.

On je ponavljao da ako odlazi iz grada,ne odlazi iz njenog života.Da će i dalje uvek biti tu za nju i ona za njega.Ali ona je odjednom osetila nekakav strah.Čudan strah.Strah da će ga na nekin način izgubiti.Barem jedan deo njega.

A to nije želela.Čuvala je sve te deliće njegove duše koje je pažljivo sakupljala tokom njihovih razgovora,osmeha,suza,prepirki.I imala ga.Imala ga za sebe onako kako niko nije.

Sada joj je u glavi samo odzvanjalo...druga žena.Pojaviće se druga žena.

Do pre samo nekoliko dana nije ni pomišljala na tako nešto.Kada bi mu se neka svidela uvek bih im nalazila mane.Nekko nesvesno.Iako e to retko činila sa drugim ljudima.Ali nije želela da kvari išta.Uvek ga je podržavala.Samo i jednostavno je želela da bude srećan.Zato što je i povrh svega znala da imaju nešto posebno.Nešto svoje.Nešto na šta niko i nikada neće moći da utiče.

Setila se i kako su često pričali da su u vezi jer su bili nerazdvojni.Kako su se oboje smejali tome i šalili na sopstveni račun.

Ali nikada,nikada...ma ne.On je njen prijatelj.Dobar prijatelj.Veoma dobar.Zaprvo kada sada sve sabere i oduzme najbolji.Iako je neke proglašavala za bolje.

Noć je provela u nedoumici.Postavljala sebi neprekidna pitanja.Zaprvo nije mogla da spoji niti sat vremena sna.Budila se dok joj je srce lupalo.

A onda se izjutra spremila i otišla na aerdrum.Nervozno je vozila po klizavim trotoarima.

Upropastiće.Sve će upropastiti.Ali mora da mu kaže.Jednostavno mora.Ne može da ode.Barem ne sada.

Drugi je glasić govorio ne bude luda.To ništa neće promeniti.Samo ćeš ispasti glupa.Kome je priznanje šta dobro donelo u životu?Sve ćeš upropastiti.Nećeš više imati čak ni prijatelja.

Prvi se glasić borio.Ima li uopšte takvih ljudi još danas?Uklope li se ljudi baš tako?Bori se!Junaci nikada nisu osvajali neodlučnošću!

Uostalom šta možeš da izgubiš?

Znaš da je on on.Da će te voleti na svoj način ma šta da kažeš ili uradiš.

Tanke čarape koje je obula ispod šorca samo su činile da oseća hladnoću koja joj je parala čitavo telo.Žurila je ka šalteru ugledavši ga sa leđa.

Pitala se kako nikada nije uspela da primeti da je tako zgodan.Ali to je najmanje odredilo njena osećanja.Bila je u stanju da sedi pokraj njega raščupana u helankama pocepanim na kolenu i razvučenoj staroj majci.Nasmejala se kada se prisetila toga prekrivši tako stid.

Videla je njegov iznenađen izraz lica kada se okrenuo.Smešio se.

"Nemoj da odlaziš!Nemoj nikada da odlaziš!"

"Hej šta ti je?Pa ne idem ja nikuda.Znaš da sam za tebe uvek tu"

Ali njegove su reči odletele u vazduh obavijene nekakvom sumnjom koju je ona ispratila pogledom.

Zagrlila ga je.

Dlanovi su im se preklopili dok je naslanjala bradu na njegovo rame.

Tada je znala.

To je on.To je to.On je taj.

Otišao sada ili ne.Šta god da se desi nikada neće izgubiti jedno drugo.Više se nije čak ni pitala koji će biti njegov naredni korak.

Sve je bilo jasno kada su im se usne spojile a putnici ih posmatrali.

Otpratila ga je na avion.Ali je dobro znala da će uskoro poći za njim.

Tako je i bilo.

I dok je koračala tada ka automobilu onaj osmeh nije silazio sa njenih usana.

Po prvi put je osetila kako joj se smeši duša.


Princeza vam želi lepo veče!

Like! 28