...ono poslednje što čuh i osetih, kao kroz tešku metalnu zavesu, beše samo krik za životom a nikako za mnom...

To me je nagnalo da razmislim o svemu.

Evo, sedim. Pokušavam da pišem. Ne uspeva mi. Ne znam. Koliko je vremena prošlo otkad sam napisala nešto? Nešto. Poučno. Lepo. Dobro. Nešto što će svi čitati.

Kao nekad, želim da ti poklonim nešto lepo. Priču. Ali moja ruka ne ume da piše. Nije kriva ruka. Moj mozak ne šalje signale.

Mislila sam da počnem neku priču. Da opet ''lažem'', kako ti kažeš. Ali, ne mogu jer vidim kako se moj svet deli na dve odvojene stvarnosti. Zagledam se u bilo koju glatku površinu i uvek vidim istu sliku. Sasvim jasno vidim tu sliku. Vidim ono što drugi ne vide.

Tu si. Ponekad ti čujem glas. Osećam blagost u njemu. Čak i kad me ''grdiš'', u njemu nema oštrine. Slušam tvoje priče kojih je toliko da nije mnogo ni za dva života.

Vidim te u nepoznatom stanu. A onda sebe u poznatom prostoru.

U potrazi za čistotom, odvajam se od komunikacije sa ljudima da bih iz sopstvene borbe izašla još čistija. Možda i spremnija da prihvatim put koji mi bude ponuđen ili ga slučajno pronađem. Da prihvatim da ćeš uvek biti deo nečijeg života ali ne i mog.

Ne znam koliko ima mesta za mene u tvojoj glavi. Ili, misliš li o meni kad nisam tu negde? Ili? Ili? Ima toliko tih ili...

Ustajem samo da odem do kuhinje i iseckam papriku. Bilo bi lepo da sam u tvojoj kuhinji. Ne, nije ono ''do muškarčevog srca putem stomaka''. Prosto, želim samo obične stvari. Običnu kafu bez šećera. Plačinke premazane džemom od kajsija ili šipurka. Red slatkog, red gorkog. (U koju grupu spadaš ti?)

...

Like! 31