I ne samo to: „kraljica beogradskog kineza“ se postaje i tako što vas Kinezi prepoznaju. „Ćao, kako si“, kaže mi onaj što prodaje naočare sa dioptrijom, žena koja prodaje baterije i tigrovu mast, konobarice u kineskom restoranu, i vlasnik hrpe majica i kupaćih kostima u starom delu. Tamo sam, kao što vidite, redovna.
Vidite, kinesku pijacu u Bloku 70, zovem i „Devojačka radost“. Kada god me uhvati neizdrž, ili melanholija, ja skoknem do naših komšija Kineza, promuvam se po onom spektakularnom šarenilu, i obradujem se nekom sitnicom. Jer za mene su sitnice najveća radost. Uzgred, u Kanadi sam kupila jednu lepu haljinu, i tek juče sam, dok sam je peglala, videla da na markici piše da je napravljena u Kini. Pola stvari koje se prodaju u velikim šoping molovima, napravljene su u Kini, i ko to ne zna, dosta gubi. Mnoge firmirane stvari koje ja zovem „porez na prazninu“ napravljene su u Kini. Pa zašto onda da ne kupujem na izvoru?
Mnogo puta mi se desilo da me, dok prebiram tražeći da kupim još jedne minđuše, neka gospođa prepozna i kaže: “Pa zar i vi ovde kupujete?!?“
„Pa imam i ja dušu“, odgovaram spremno.

I kad god na televiziji vidim kako zvezde na crvenom tepihu, domaćem il’ inostranom, na pitanje „Koga nosite“ ređaju imena poznatih firmi, pada mi na pamet samo jedno: kad bi mene pitali koga nosim, moj odgovor je uvek isti i ima smo jednu reč: SEBE.