Poželim tako,s vremena na vreme,da te pozovem ..
Obično, kad mi se usele izmaglice čežnje za tobom, u očima…
Poželim da tvojim glasom obojim siva jutra…
U neke vedrije tonove…
Poželim da ti kažem onu veliku …
Poput planine,na duši tešku reč…..Nedostaješ…
Povremeno tako dušu pritisne,da je Mont Everest,
obično brdašce u poređenju sa njom…
poželim i da odćutim na tvojim grudima
Ali se bojim ,da ćeš čuti ponornicu tuge u meni…
Kako mrvi moje bedeme samopouzdanja i jačine…
Poželim da demantujem samu sebe…
i moje reči…’’ok sam’’…
Daleko od toga da jesam…
Pojavi se na displeju tvoj broj…
Umesto imena piše…’’moj neko’’ …
Od tvog glasa, deli me samo jedan pritisnut taster…
Ali isto tako i istina ..Koju ne mogu promeniti…
Ja nisam ‘’tvoj neko’’….
Odlažem telefon …Možda neki drugi put…
Kad ponovo sagradim bedeme samopuzdanja…
I ravnodušnosti…
Kad moje ‘’ok sam’’…bude.. Bar približno istini…

Like!