Znam da sam bila dete, tinejdžer, devojka, žena.

Nepozvana da bilo šta komentarišem na ovu temu, a pogođena svakodnevnim viđanjem žena koje su, preskačući neke od faza odrastanja previše brzo i neprirodno došle do „titule“ žene, poželim da im postavim bezbroj pitanja... njima, ili stvorenju koje su pod uticajem sredine od sebe stvorile.

Gde su vaši snovi, barbike novog vremena?! Ko vam je i zašto tako zakomplikovao odrastanje? Gde žurite? Pred čim bežite? Pupoljak se ne otvara pre proleća, zar vam niko to nije rekao?! Gde ste ispustile nevine osmehe, poderana kolena i sitna radovanja? Zar morate da se „penjete“ na neudobne cipele da biste bolje sagledale svet oko sebe? Zar vam lepotu čini tih 15 cm? Gdje su vaše vile, čarobne bundeve, snovi od staklenih cipelica? Strgnite kalup, izađite iz okvira, pustite sebe da vas vide i drugi. Ne stidite se, ne skrivajte ko ste. Ne fasadirajte lice, ne crnite oči..... Neka vam umesto usana crveni budu obrazi, mirišite na pupoljke, jer vi ste proleće. .........