Мало о дичном поштењу

Вера код човека незна никад, шта јој недостатак елана и праве мере у будућности спрема. Лек, свакако није покора, већ увек само спонтани искорак, за који само треба имати среће и снаге.

Тако и код неких жена и девојака, као да се баш осети тај жал, што нису рођене као мушко и то што су принуђене често да се користе само лукавством и компромисом, као и да држе и траже увек ту одступницу за себе и за своје поступке. Као да хоће нешто увек да скрију и сакрију, чак и од самих себе, па се као стиде и снебивају док само крадом меркају. Али их само упорност мушкарца може само стварно да истера на видело и покаже прави њихов карактер.

Најгоре је када нико не допре до њих, када се учауре у своју представу о животу, олење карактером празних навика па само игноришу, све што им није по вољи, несхватајући да тако само у крајњем смислу само игноришу саме себе. Задовољне ничим, уобразивши се само сопственим женским поштењем дичним...

Док поштење је увек јако флексибилна категорија, нарочито ако га не утопимо за нечије поверење, јер све је увек јако компликовано када нећеш, док све тако просто и једноставно када хоћеш.

Наизглед, нема ту неке велике филозофије. Осим што када предуго нећеш, заборавиш и немаш више храбрости, за оно што хоћеш, па или се Богу молиш, или се само сећаш...

Like! 10