Није лако са сећањима

Не волим сећања,

некада ме ама баш свега подсете.

Али добро је да не трају дуго.

Што одвише не даве,

а знају и спонтаношћу душу да разгале.

Непринципијелношћу тренутка.

Док помаме увек исто изненада,

са почетка неком наивном причом,

драгим неким минулим искуством.

Дариваним увек изнова упечатљивошћу,

себи својствених значења и симбола,

Који са понављањем,

само душу гребу и мисли море...

и као да немо без речи и једне зборе,

да само сећање је вечно.

Без јасног полазишта,

ни прихватљивог одредишта,

јер оно нема ни почетка.

Док такво га и задужујемо,

а такво и заслужујемо,

и од себе раздужујемо.

Све по заслузи.

Мисао само каткад покуша да заусти:

Да је оно само зато и требало послужити,

како би себи објаснили

или бар појаснили сопствени тренутак.

Ништа мање а ни ништа више.

Док некад смо желели бити бар мало другачији,

бољи и вреднији од свих осталих.

Сада само велим хвала Богу,

не испадох гори већ само исти.

Само мисли сада са сећањем,

сву ту мемлу пробају да бар мало очисте.

Али није лако са сећањем,

које се баш свега још увек сећа.

Like! 6