Наше је само да верујемо

Будаласт у једној љубави,

помало и мораш да будеш,

то и није велики проблем.

Откотрља од љубави монотонију.

Као уосталом да је и паметно чуваш,

али и сачуваш.

Будаласто се тако и држи под контролом,

док је памет тако једино и у стању,

да контролише своју сопствену нормалу.

Проблем су оне интелигентне форе,

глупости себичних што све знају,

и чашћу и себично-несебичним поштењем,

теже да све докажу,

и све лепо у љубави прокажу.

Осим да уоче сопствену кривицу,

а сопствену глупост да признају.

Да пробам да кажем нешто више,

не би било стварно ни у реду,

када не би ишло све по своме реду.

Мало о љубави ја па мало ти.

Али не свакако више од онога

што би могли да осмислимо

скупа душо ја и ти.

Наше је само у овом заносу у овом трену,

једно другом само да верујемо,

Док ваше да поверујете шта и како хоћете.

И онако се на крају сви разуверимо,

без битне разлике ни шта ни како.

Јер је посташе бесмислено због чега.

Зато и подвлачим ето на самом крају,

Наше је само да верујемо...