Ако је жеља жеља...

Када као појединци не би веровали, да међу супротним полом не постоји неко у кога би се имало поверења, са ким би могли да причамо, поделимо и добру и лошу мисао, радост и тугу, кога би могли да ценимо и волимо, онда нам не би ни требао нико. Ни мушкарцу жена, ни жени мушкарац. Остали би сами, а и тај сексуални нагон подмиривао би се ваљда на онај необавезујући начин само, платиш па клатиш.

Када не би веровали, а верујем још увек, мада нећу да кажем боли, али изненађује, колико је на пример таквих жена, које нам се интуитивно свиђају, већ заузето, које су удате. А основно питање би било, шта је са овим другима, којима је страх од избора јачи од жеље, јер то онда само може да значи да не желе довољно.

Јер ако је жеља жеља, онда се она ничега не боји, нарочито не детаља, који су често у стању да покваре утисак, који ни сам није одмакао даље од површности детаља. А то се превазилази само комуникацијом, а не великоумним и наизглед паметним речима и сентенцама, које се тумаче увек из стања сопственог страха.

Давање превеликог значаја таквим речима, и реченицама обично само и значи избегавање давања значаја сопственог следа у размишљању и извлачење правилних закључака при томе. Остаје само онај опори осећај, да се кур*амо са сопственим принципима, који остају притајени негде у души, који знају и да гуше, али које само стварност сваким изнова понављањем или не понављањем потврђује или руши. Јер нису идеални људи, ни поједини мушкарци или жене, већ само осећаји у којима се пробудила и осетила узајамна искреност и узајамна привлачност. А то, већ знамо и сви сами.

Like! 13