О мотивацији

Кад набусито и на силу почнемо у нечему тражити сличност, како би то повезали са сопственим размишљањем, обично тада не увиђамо различитост сопственог у зависности од тренутка до тренутка. Па поистовећујемо. Док данак брзоплетости у сваком случају плаћамо сами, увек новим искуством, све док не схватимо да сваки случај је сам за себе и да полази најпре од сопственог поимања ка општем и да на том путу можда се негде и изгубимо и кренемо погрешним смером.

Јер ако нема повода, онда нема ни мотивације. Тада су и мисли све неодговарајуће и зауздано недостижне. Једноставно одсуство сврсисходности у размишљању не реализира свест и жељу код човека да буде супротно. Док када би имали и осећали одговорност према сопственом мишљењу, поштовали би онда и туђе, бар у оном основном делу вредновања утемељености и исправности истих.

Вероватан узрок свему овоме је ипак недостатак бојазности услед одсутности оног основног и људског стида при изношењу и експонирању сврсисходности истог. Знам, питаће се неки где је или шта је свему томе циљ? А он је увек био замишљен и онакав какав смо желели да буде, са свим оним представама које смо имали и носили у себи. Са годинама, мислимо да смо научили нешто, док смо само заборавили да осећамо и вреднујемо повод сопственог осећаја.

Зато се људи обично могу посматрати и разврстати на оне који су превише вере поклањали само своме личном избору, и оне који су у сопственом избору исказали премало вере.

Док са годинама и једни и други увиде да су грешили, па би да у наставку нешто битно и важно да промене, не увиђајући још увек да са годинама понестају најпре избори, те и да је можда најбоље да буду и даље оно што су били, са осећајима које су носили у себи.

Јер једино срећа сваком поједином избору у животу се умили, да га како тако и обистини. Те и реченице ове нису ни писане са циљем да се само разумеју, већ да се проба да осети тананост дволичности сопствених осећаја.